Ljubav

Imam tu neverovatnu sposobnost da zavolim neke čudne ljude. A zavolim baš jako. Do koske.

Umela sam nekad da budem svoja i to ne baš tako davno. Znala sam da kažem istorijsko NE, da se okrenem i odem. Šta mi se sad desilo- pojma nemam.

Možda je ova ljubav malo surovije utrčala. Možda sam je nespretno dočekala. Možda sam mogla da budem pametnija, trezvenija, zatvorenija…

Istina je da sam joj se potajno nadala. Istina je da me je tako jako opila da ne mogu da se otreznim. Istina je da sam se opustila u nečijem zagrljaju prvi put posle deset godina.

Sad sam između dva zida. Udaram u oba glavom, naravno. Čujem svoje misli koje me proganjaju i trudim se da ih zauzdam, smirim i promenim.

On je težak, čudan, bezobrazan, razmažen… A opet vrlo inteligentan. Ne ume da se opusti, ne ume da voli. Ne želi… Ko će ga znati. Samo ON zna šta mu je u glavi i ne daj bože u srcu. Pokrenuo je lavinu lepog i onda udario lični pečat. Posrao se na sve.

Volela bih da znam svoj udeo u sranju. Nešto sam bila previše. Verovatno željna njega… Takvog…

Elem,  ljubav. Idalje verujem u neku njenu neuništivost, milokrvnost, snagu. Idalje sam ona ista emotivna budala. Samo još slabija i osetljivija. Jbm li ga kako…