Jednom

Nisu me ubile sve te tvoje uvrede ali zagrljaji jesu. Zagrljaji, poljupci, držanje za ruke… To je bilo toliko retko i toliko mi je trebalo.

Slagaću te milion puta ako treba, da mi više ne značiš ništa. Da je sve gotovo. Shvatiću to kao moralnu obavezu prema sebi. Znaš, ja dugujem sebi da budem srećna. To mi je neki dugoročni plan- srećna i nasmejana. Ti si svaki moj osmeh kaznio. Ubedio si me da volim nekog imaginarnog tebe pa se sve češće pitam da li si ikada i postojao? Posmatraš li ženu kao neprijatelja možda i zaslužuješ da ti ona to postane. Da ti se sveti za svaki udarac, svaku gadost i glupost. Za svako uzdizanje i bacanje u blato. To nije bila ljubav. Nadam se da si bar toga svestan i da ne lažeš više sebe. To je bila tvoja potreba da nekoga uniziš da bi sebe izdizao. Jadna je ta tvoja sreća. Jadan je taj tvoj život kad svaki dan moraš da gledaš tu jadnu uplašenu zverčicu u ogledalu.

Jednom ćeš se probuditi svestan nesreće koju nosiš u sebi. Samo na trenutak bićeš svestan ali taj trenutak nastaviće da se ponavlja u tvojoj glavi. Znaš do kada? Zauvek. Znaš zašto? Znaš samo ne smeš da izgovoriš. Ne brini, ja ću oprostiti. Ti sebi nećeš moći.